Zato smo na desetoj sednici Skupštine grada Beograda održanoj 20. juna 2023. Godine predložili

ODLUKU O IZMENI I DOPUNI ODLUKE O JAVNOM LINIJSKOM PREVOZU PUTNIKA NA TERITORIJI GRADA BEOGRADA

u članu 38. : „Putnik u vozilo može uvesti psa na povodcu i sa brnjicom na zadnju platformu vozila i mačku u posebnom transporteru prilagođenom vrsti i veličini mačke u periodu od 09.00 do 13.00 časova i 18.00 do 24.00 časa.“ koja će značajno olakšati i poboljšati život jednoj velikoj zajednici, bez ugrožavanja prava drugih građana

U mnogim zemljama je praksa obaveznog transportera u javnom prevozu potpuno napuštena, a u većini evropskih zemalja kao što su Nemačka, Francuska, Švedska, Austrija, Norveška, Italija ili Švajcarska, kućnim ljubimcima je dozvoljen ulazak u javni prevoz. Uz kupovinu obične karte, psi su dobrodošli da prate vlasnike u skoro svakom obliku javnog prevoza, uključujući autobuse, vozove, tramvaje, podzemne vozove i prigradske vozove. Ovako savremeno korišćenje javnog prevoza omogućava vlasnicima da povedu svog psa sa sobom umesto da ih ostavljaju same kod kuće duže nego što bi to bilo prihvaljivo za njegovu dobrobit. Takođe, javni prevoz može biti lak način da se stigne do otvorenih prostora van grada za uživanje u prirodi i smanjenje stresa, naročito za građane koji ne poseduju privatni automobil. Ovaj predlog dolazi na osnovu razgovora o potrebama velike zajednice vlasnika u Beogradu koja je u potpunosti zavisna od automobila. Beograd ima visoku stopu vlasništva koja je od Kovida porasla za 30%. U zaostatku smo u poređenju sa drugim zemljama po tome što ograničavamo da se ljudi voze sa psima u javnom prevozu i zbog nepostojanja pet friendly politika grada. Naša analiza pruža nekoliko principa zbog kojih bi trebalo da razmotrite politiku kojom bi se dozvolilo psima da putuju javnim prevozom: Vlasnici su odgovorni da svog psa drže pod kontrolom u svakom trenutku, bilo da je u javnom prevozu ili ne..

Psi moraju biti na povodcu, sa brnjicom, na zadnjoj platformi, da ne sede direktno na sedištima, već na podu ili ukoliko su manji psi u krilu, sve dok ne smetaju drugim putnicima i ne ugrožavaju ih. Ograničavajući ulaz na zadnju platformu putnika koji putuju sa psima obezbeđuje se fizički da se prevaziđe briga oko nametanja prisustva, straha ili alergije.

Plaćanje prevoza bi se moglo rešiti tako što bi se karta za pse koji putuju javnim prevozom morala kupiti pre putovanja, pri čemu bi se cena karte zasnivala na troškovima sistema. Pozitivna lokalna iskustva putovanja sa dobro vaspitanim psima i odgovornim vlasnicima, po ugledu na mnoge evropske gradove, ublažiće moguće negativne percepcije.

Putovanje sa psima možda ne izgleda kao prioritetno pitanje za sistem javnog prevoza u Beogradu. Mi međutim tvrdimo da je Beograd grad koji u velikoj meri zavisi od putovanja privatnim automobilom. Potreban javni prevoz koji zadovoljava našu potrebu za održivim, “čistijim” i bolje organizovanim prevozom koja čini savremeni život u gradovima.